Život uči: mene, tebe, nju i njega.

Da li se nekad zapitate koliko olako prihvatamo to što smo živi? Koliko mehanički obavljamo svakodnevne radnje, nesvesni lepote svakog pokreta i dodira? Koliko uzimamo zdravo za gotovo ljude koje imamo i iskustva koja doživljavamo?

Eto, još samo da smršam i biću srećna! Ja kad diplomiram tek onda mogu za sebe da kažem da vredim! Tek kad nađem dečka biću ispunjena i zadovoljna! Koliko bih se bolje osećala da imam veću kuću! Još samo da kupim bolji automobil i život će konačno biti lep!

Hodamo i uzdišemo, nezadovoljni, umorni i mrzovoljni jer nikako da ostvarimo još tako malo pa da napokon budemo celoviti.

Onaj ko nije zadovoljan onim što ima, ne bi bio zadovoljan ni onim što bi želeo da ima. (Sokrat)

A onda jave: umro je neko blizu.

I svet se sruši. I prestraviš se. I rastužiš se. I celo telo te boli. Hodaš na drhtavim nogama a misli kolaju: Bože moj! Zašto? Kako? Ni prethodnu smrt nisi odbolovao, a druga je već stigla.

I plačeš. I ljutiš se. I vraćaš film. Preispituješ se. Da li je moglo drugačije? Da li si rekao sve što je trebalo reći? Da li si grlio koliko je trebalo grliti? Da li si voleo koliko je trebalo voleti? Imaš bezbroj pitanja od kojih ti zuji u ušima i ceo svemir ti se vrti u glavi.

Sećate se onog savršenog tela sa početka priče? I boljeg auta? I veće kuće? I svih onih “biću srećan kad…” situacija? Ni ja.

Zaista, ima li ovaj život ikakvog smisla? Čemu život uči me? Ili bolje, čemu smrt uči me?

Primetila sam da smrt podstiče ljude da pričaju. Kao da tek tad dozvole sebi da kažu naglas da je neko bio dobar i da su ga voleli. Kao da tek tad dopuste sebi da se vidi da su ranjivi. I slabi. Od krvi i mesa. Dopuste sebi da skinu masku. I zaplaču. Da zastanu i razmisle. O životu. O smislu. O sebi.

Uči me da ništa ne podrazumevam. Da budem zahvalna na svemu što imam. I nemam. Uči me da volim ljude oko sebe. Da budem dobra prema njima. Da budem ljubazna.

Uči me da ne živim u prošlosti. A ni u budućnosti. Uči me da se vratim u sadašnji trenutak. Opominje me da je svaki dan poseban. Da je svaki čovek u mom životu poseban. Beskrajno važan. I da ne sme proći dan a da mu ne (po)kažem koliko ga volim.

Uči me da uživam u svakom danu. Da osetim svaki trenutak. Da budem svesna svakog pokreta, svake svoje reakcije, svakog udisaja i izdisaja, svakog otkucaja srca.

Uči me da je život lepa reč. I zagrljaj. I poljubac. I dodir. I smeh.

Živi život punim plućima.

Udarci lopate o humku tupo opominju:

Poštuj svaki dan! Trgni se! Opusti se. Prepusti se životu! Uživaj. Ne razmišljaj previše. Ne analiziraj. Veruj! U boga. U čuda! U sebe. U dobre ljude. Druži se više. Smej se. Pleši. Diši. Maštaj. Brini o sebi. Poklanjaj. Pričaj. Slušaj. Živi život koji te najviše veseli.

Neko od vas je sledeći!

Zato, iskoristi život kako valja! Život je dar.